Kristijan Federik Samuel Haneman (Christian Federic Samuel Hahnemann) rođen je 10. aprila 1755. godine u Maisenu u Saksoniji. Već u ranom detinjstvu jasno se izdvajao od drugih zbog svoje samostalnosti i ljubavi prema prirodi. Uživao je u dugim šetnjama, voleo je da razmišlja. Otac je od ranog detinjstva u njemu negovao skromnost i prave vrednosti, te Haneman svrhu života nikad nije tražio u pretencioznim stvarima već u pomaganju drugima.
Vrlo rano je pokazao svoj dar za jezike tako da je već u osmoj godini života podučavao druge ljude svom maternjem jeziku. Hanemanov talenat i ljubav prema učenju zapazio je njegov učitelj Miler. Kada je postao direktor škole u Sejnt Afri pomogao mu je da se, uprkos lošem materijalnom stanju, upiše u tu istu školu. Hanemanova posebnost bila je toliko očigledna da mu je i sam Miler dozvoljavao da se razvija u skladu sa svojim željama. Snabdevao ga je potrebnim knjigama i davao mu samo okvirna uputstva. Jednom prilikom Haneman je izjavio: “Stekao sam naviku da što bolje razumem ono što čitam, a ne da čitam mnogo i nepotrebno, da čitam malo i konkretno i da u svom duhu dovedem u red stvari koje sam pročitao i usvojio pre nego što bih nastavio dalje da čitam”.
Studirao je medicinu u Lajpcigu i Beču, a diplomirao je u Erlangenu 1779. godine.
Kada je postao lekar suočio se sa nemogućnošču tadašnje medicine da izleči ljude. Od oca je nasledio visoke moralne principe, te nije želeo da naplati ljudima koje nije mogao da izleči. Već je imao porodicu i da bi je prehranio bavio se dodatno i prevođenjem medicinskih knjiga.
Tokom prevoda “Lectures on the Materia medica” Vilijama Kalena naišao je na tvrdnju da kinin (China) leči malariju zato što ima gorak ukus. Budući da je bio otvorenog uma, zapitao se zašto i druge gorke stvari ne leče istu bolest. Mora da je postojao neki drugi razlog, mislio je. Odlučio je da ispita tu pojavu i počeo da uzima jako male doze Chine officialis na dnevnom nivou.
Otkrio je da jako male doze ove supstance izazivaju simptome identične simptomima kod osobe koja je obolela upravo od te bolesti. Dao je bolesnom pacijentu supstancu u vrlo razblaženom obliku pripremljenu uz protresanje rastvora pri svakom razblaženju, i shvatio da na ovaj način može brzo, bezbedno i bez loših efekata da izleči bolest.
Tako je rođeno novo načelo lečenja Similia Similibus Curentur (slično se sličnim leči).
Iako se kaže da jedna osoba ne može da pokrene revoluciju, on je to uspeo. Njegovo otkriće bilo je osporavano i kritikovano. Praktičari tadašnje zvanične medicine objavili su mu rat. Protiv njega se diglo celokupno društvo lekara. Novine su pisale o njemu kao o šarlatanu i prevarantu, te je morao sa porodicom da beži u mirnije krajeve, gde je uz velike finansijske teškoće mogao da nastavi sa svojim radom. Vojvoda Anhalt-Koethena, pobornik homeopatije ponudio je Hanemanu i njegovoj porodici utočište, proglasivši ga za ličnog lekara. Haneman koristi ovu priliku da nastavi sa istraživačkim radom i objavljuje radove koje je medicinski establišment kritikovao i odbacivao.
Usled porodičnih tragedija prestao je da piše. Jedina želja koju je imao, a koja je bila neostvariva, bila je da otvori homeopatsku bolnicu, u kojoj bi mogao da leči bolesne i podučava svoje učenike. Uspeo je da otvori jednu takvu kliniku u Lajpcigu, ali njegovi saradnici nisu mogli do kraja da prihvate doktrinu i principe homeopatije i da ih se pridržavaju. Radeći na svoj način a ne poštujući principe koje je postavio Haneman, kompromituju homeopatiju i bolnica biva zatvorena.
U oktobru 1834. godine u 79-oj godini upoznaje prelepu markizu Mari-Melani d’Hervili. Ženi se njom, a potom prelaze da žive u Pariz. Ona mu pomaže u radu i svojim ugledom i vezama širi homeopatiju u Francuskoj.
Preminuo je 2. jula 1843. godine.
