U homeopatskom smislu strahove posmatramo kroz gradaciju mijazama.S jedne strane,to je hronološko posmatranje,koje nas vraća na priču pre početka,čemu je analogno pra stanje.Pra je ono što prethodi,ono što se prvo pojavilo.Nismo imali ništa,a trebalo je stvoriti sve.To je neko izvorno stanje u kome smo svi bili iskreni i reagovali na situaciju onako kako smo morali,bez predumišljaja.Tada je počela borba za ljudski opstanak,bili smo nezaštićeni, jer je opasnosti bilo puno,tako da smo učili da se branimo.Naši motivi nisu bili skriveni,a reakcije smo slobodno ispoljavali.Taj period, prebačen u mijazme nazivamo Psora , a karakterišu ga nedostatak i nadoknada kroz borbu organizma.Jačali smo štit,naš spoljni omotač,jer je bio prvi na udaru.Reakcije su bile površinske,koža je odgovorila svrabom,a svrab na mentalnom nivou predstavlja brigu koja je najpovršniji oblik straha.U homeopatskoj literaturi nalazi se pod terminom anxiety.To je još uvek onaj “zdravi” oblik straha koji nas upozorava na opasnost ,koji nam kaže na šta da obratimo pažnju da bi se sačuvali,kaže nam da pobegnemo kad nas neko juri ,kaže nam da se ne približavamo vatri previše blizu čim osetimo da toplota postaje štetna.Reagujemo ciljano rešavanjem datog problema.Zbog svesti o budućnosti počinjemo da brinemo, i u skladu sa tim donosimo racionalne odluke koje su mere zaštite.
Razmnožavanjem ljudske vrste,razmnožavaju se i problemi.Pošto problema ima više ,više se angažujemo za njihovo rešavanje,pa kad ih postane previše,odlučujemo da samo deo rešimo ,a deo ostavimo za neko drugo vreme kada se stvore bolji uslovi. Vreme prolazi ,uslovi ne postaju bolji,nagomilavaju se problemi,počinjemo da ih zaobilazimo,jer nemamo dovoljno resursa za njihovo rešavanje istovremeno. Donosimo sve manje racionalne odluke koje će držati vodu na neko vreme…”samo dok ovo prođe”.Gradimo branu ostavljajući vodu ,umesto da je pustimo da slobodno teče svojim tokom.Voda stoji mirno ,skuplja prljavštinu koja u nju pada i razmnožava bića koja se njome hrane.Stajaća voda je sada razmnožila previše ružnih bića, čija lica ne možemo prolepšati,jer više ne rešavamo stvari u korenu,možemo ili izbeći pogled,ili im navući neku masku kako bi taj pogled lakše podneli.Što je brana jača,bića su skrivenija ,što su duže tu ,sve su perfidnija i zlobnija,a naša briga se uvećava i mi počinjemo intenzivnije da se plašimo.Nas anxiety prelazi u fear,samo nas je sramota da priznamo da smo mi ti koji su napravili branu,koji su zagadili vodu.Zato krivca tražimo u drugima, u drugim ljudima,u drugim razlozima.I dalje gradimo brane,stavljamo maske da bismo bili prijatniji za gledanje,za druženje.Naš odbrambeni mehanizam postaje bujanje i prikrivanje ,što u homeopatiji nazivamo Sikoza.Prikrivanje postaje sve veštije ,pa se pokušavamo setiti onog izvornog osećaja govoreći “To vam je onaj osećaj kao da…”, “as if”,zato što znamo da se ispod maske nalazi izvorno- pravo,lice,koje još uvek liči na masku,samo što je maska bliža i lepša.Sa maskom je lakše živeti.
Do ovog momenta probleme smo pokušavali da rešimo ,koliko god da je uspešno bilo,ali smo ih rešavali da bismo se spasili,da bismo isplivali,da bismo udahnuli i živeli.Gradili smo branu,a iza brane ostali su produkti raspada svih onih prethodno nagomilanih,skrivenih i zatrpanih problema.Raspadnuti produkti počinju da smrde ,potpuno su promenili izgled i sastav vode,ona počinje da razara i samu branu.Brana počinje da puca ,kroz pukotine izlazi ono što je nekad bila čista voda.Međutim,brana nikako da pukne,a vremena je ostalo malo.Maska je sad već srasla,niko se i ne seća izvornog lica,a najmanje onaj ko je nosi,deluzija postaje istina.Ne može se više samo skinuti bez posledica.Skidanjem maske čupamo i kožu,krvarimo uz užasne bolove.Bol je nepodnošljiv ,boli do koske.Plašimo se onog u šta smo se pretvorili,ali se plašimo i tog užasnog bola i strah postaje agonija (anguish).Čovek u agoniji ne donosi racionalne odluke,a sat otkucava.Odlučuje da se udavi.Odlučuje da zaroni dublje.Ovaj duboki mijazam zove se u homeopatiji Silfils.
Svakako u homeopatskoj praksi ,susrećemo se sa pretakanjem mijazama. Pacijenti se neće uvek prikazati u jasnim okvirima jednog od osnovna tri mijazma.Možemo ih susresti u vreme prelaska iz jednog mijazma u drugi kada ga je teže definisati.
Bobana Petrović Savić, homeopata
